Putoopisi

Posveta

Pitaš me da li se sećam?
Sećam se nekih ulica i
Nekih prozora, izlizanih od laktova.
Sećam se mirisa mora na kom nikad nismo bili –
Dok šetamo ulicom Vase Čarapića – i Arsena Dedića,
Koga si dobila tako što si ga propustila...
Sećam se,
Kao da te više nema, a tek smo nekoliko dana
odvojeni,
Toliko je tvoje prisustvo urezano u moje
slepoočnice.
I pišem ti, kao da te prizivam, Tebi
Koja si me naučila da poezija nije
Promašena ljubav koja se sveti rečima.
Nedostaje mi tvoja kosa, gusta kao dosada,
I tvoje oko
Zbog koga bi kurve sebi oba iskopale,
Tako ti mene gledaš.
Nedostaje mi tvoje telo da lagano prelazi
Sve neravnine moje kože.
I nokti mi tvoji, kao vrhovi koplja, nedostaju,
Tvoji nokti, odvratno nalakirani.
Žao mi je što nisi Japanka,
Da me u rat pratiš sa čašom mleka iz svojih
grudi.
Prizivam te tako, u ovo gluvo doba,
Dok sam šetam ulicama – grada koji mrzim –
Za koje sam neraskidivo vezan.
Hodam i pričam sa tobom,
Sećam se, a
Usta mi puna osmeha.
Tako usamljen, po celu noć
Zidam te i zidam iznova,
Reč po reč, kamen po kamen,
Da me tvoja lepota ne iznenadi,
Kada te budem video...

Neodložno putovanje

Na žici iznad prozora, lešinari u odelima
Gledaju preko stakla kao preko nišana
Čekaju...
Neizbežna jutarnja gimnastika,
U jednoj ruci cigareta, u drugoj kafa
Uvežbana ritmika pokreta od stola do usana
Spremam se...
Garderoba po podu razbacana
Masakr jutarnjeg pakovanja
Orman, sveže iskopana grobnica,
Uzalud čeka da opet bude napunjen
Stolica na kofer liči
Opraštam se...
Soba miriše na kupe voza
Stoji u mestu satima
Puna dima, znoja i čekanja
Putnici su već odavno oslobodili noge od
cipela
Prozor se ne otvara, ne čuje se brujanje točkova,
Putovanje je odloženo do daljnjega.
Ostajem...
Neizbežna večernja uspavanka
U jednoj ruci cigareta, druga je prazna
Tiho šuštanje prostora između kože i kreveta
Ležem...
Iznad otvorenog prozora, gola žica bez
golubova
Talasa se, ko omča, upravo lišena pokojnika
Čekam...

U praznoj sobi

Ako se čovek zamisli u praznoj sobi
Svašta se može dogoditi –
Džingis Kan, pijan i umoran, posle bitke
Može mu ponuditi komad masnog hleba,
Kaligula, go i crven od besa,
Podignute ruke i ukrućenog penisa
Preti,
Napoleonova dadilja priča bajke pred spavanje
Dečaku kome se ne spava,
Hitlerov berberin oštri brijač i pljuje u
lavabo,
Kafkina spremačica na kolenima –
Premala je istorija da ispuni jednu noć
Ako se zamisli čovek
U praznoj sobi, na krevetu, u gradu,
Na zemlji opustošenoj mrakom, i dalekim
svetlima.
Uvek se nađe neka olovka, neko stablo
Da laže o samoći, pesme da joj peva...
Uvek se nađe neka ruka, puna nabora
Telo da mazi, da zabavlja...
I puška se kad-kad nađe, da ubija.
Ako je čovek sam, u sobi sa praznim mislima
A noć je pokvarena prostakuša
Nikad ne pocrveni, šta god videla, i krade...
Najteže je pred sobom ćutati
Tišina ima hiljadu jezika, stalno nešto brblja.
Ne da ti mira, dok je cigareta ne ućutka.
Dok ne prođe vojska Osmanlija,
Dok Karađorđe ne pogladi brkove,
Gavrilo dok se ne isplače,
Kiš ne ispije zdravice,
I Crnjanski se osmehne.
U praznoj sobi, zamisli...

Janičari

Večeras su ti pred kuću došli, hoće da te vode
Daleko, daleko,
Tamo gde vatre, visoke kao čempresi, gore
Gde slonovi zakopavaju svoje odsečene kljove
I tamo gde noćne more dolaze da se odmore
Gde ubice odlaze da zašiju rasporene snove
Gde upaljene cigarete nikad, do prsta, ne dogore
Tamo u daleko pustinjsko more
Kreneš li sa njima, znaj da oni ne staju
Sve dok se meka i tvrda mašina ne pokvare
Ali ne boj se, ne idu oni na groblje
Već na veliki otpad, neko obećano stovarište
Gde je mesec uvek pun, a petlovi zaboravljaju zoru

Polazak

Naglo zaustavljena, još nezapertlana, cipela
Diže se sa gasa, kao sa nagazne mine
Pred sanjivim očima, odjednom, zatrepere
crveni pejzaži,
Daleki i nepoznati kao na japanskim gravurama
Žuri mi se
Dovoljno je da kvaka samo za trenutak škljocne i
Hiljade žutih vrata duž dugih i jednoličnih
hodnika
Otvaraju se, poput vrata kaveza, da me prime
Zagrljaji su već topli na zategnutim posteljama
hotela
Spremam se
Mašem sa ivice prozora, kao sa ivice bezdana
Bez tuge i nostalgije povratka
Povorka šarenih kišobrana umesto lica
Ostaje daleko iza razbarušene kose potiljka i
Samoća zablista poput mačje zenice u noći
Opraštam se
Sve to prekida dugi i ujednačeni zvuk sirena-
flauta
Zeleno svetlo, ni nalik na odsjaj beskrajnih
livada,
Uporno signalizira prolaz
Predugo u mestu stojim
Škripi mokra ulica pod točkovima,
Škripi i moja vilica
Krećem

Predgrađe

Vidite li te vatre
Koje nisu vatre,
Sa ovog brda,
Koje brdo nije?
Piskavi glas trafo-stanice
Juri prema gladnom gradu
Dugo, ujednačeno zujanje!
Orlovi se sapliću o antene
Prerušeni, lete nam nad glavama
Liče na obične golubove
Prolaznici u perjanim jaknama
Sigurno kriju nož, ne pitaj ništa
Rasporiće te ko točak mokru zemlju.
Trčiš, a rado bi se ko panter
Popeo uz prvo drvo
Umesto toga, kao kućna mačka,
Gledaš unezvereno
Pred tobom samo bandere ugašene
A zujanje ne prestaje
Bestidno vrištanje neumoljivo je
Prate te
Lica sa prozora, kao iz bunkera
Samo im oči zasvetle od rafalne paljbe pogleda
Bežiš, prestravljen, od kuća ko od tenkova
I vidiš samo poljanu pustu kao noć
Posuta zvezdama, na minsko polje liči
Ako kreneš dalje...
Izbijaš na čistinu,
Na brdo, koje baš i nije brdo,
Preplavi te talas hrabrosti
I čežnja za asfaltom
Dok gledaš, dole u podnožju,
Te divne vatre...

Grudi

Dva vulkana
Na čijim okruglim vrhovima,
Kao mleko na rubu vimena,
Zgrušana lava ključa.
Nema zastave kojom ih nisam osvojio
Pa ipak, nepoznata je to zemlja.
Hiljadu mi je ruku trebalo
Kako bih, konačno, prekopao
Sve košulje što ih skrivaju
Kako bih, konačno, stigao
Do kože,
Tanke kao nebo,
Do kože,
Ogledala za gromove.
Za gromove koji, često, navrate
Samo da se počešljaju,
I brzo odu.
Oni što ostanu u vene se pretvore.
Često me podsećaju na beskrajne pustinje,
Sa kojim se vetar bezobzirno igra,
Pusutinje bez stabla, bez trave, bez kiše,
Vrele ko tiganj, glatke kao ulje,
Čudne pustinje!
Pune vode pod peskom
I bez ijednog kaktusa.
Besprizorne nagosti nikad ih nisu ogolile
Nije da nisam probao
Dlanovima, jezikom, prstima
Čak i noktima, zubima
Cedio sam ih kao što se leti cedi narandža
Kao nafta što se iz utrobe zemlje cedi,
Uzalud.
Najteže je otrkiti ono što se ne skriva.
Tako se lako gubim i izgubim
U nepreglednim blizinama tvoje puti
Koje, umoran, posle dugih pustolovina,
Zovem prosto i jednostavno
Grudi.

Putovanje

Tamo kud se spremam
Koferi na kovčege liče
Samo ih mrtvaci nose
I smrt bi osedela da može da vidi
Bleda lica išarana ratničkim bojama vena
Trista divljih konja vezanih u krug čelika
Mašina pod nogama reži kao hor rotvajlera
Iza stakla grlo drhti, urla nezasita vilica
Puna krvi i pene, ko usred epileptičnog napada
Nema tog prostora koji nas može izlečiti
Od neljudske potrebe za daljinama
Tamo kuda idem
Znakovi liče na ordenja
Progovaraju tek na mrtvim generalskim grudima
Golim rukama hvatamo puteve ko zmije
Njihova nam glava pred očima sikće
Vetar nam oko ušiju peva pesmu okeana od asfalta
Mi nismo davljenici željni grama vazduha
Pre smo moderni Huni željni zlatnih pogača
U našem oku nema trunke nade, ni balvana očaja
Naša zenica nije ogledalo okolnog nevremena
Već platno na kom se novi film odigrava
I nema tog sata i kašnjenja koje će nas sprečiti
Da kazaljkama ko kopljima ulovimo
Svaku tišinu između dva srčana otkucaja
Tamo gde se odmaram
San, pun slika, liči na spomenik
Obična razglednica poslata rodbini i
prijateljima
Iza našeg temena, u ogledalu retrovizora
Ostaju plodne pustinje ko posle naleta skakavaca
I plavi trag već izgorelog beskraja
Na kosi nam se sjaji inje osvojenih vrhova
Na obrazima plamti vatra zapaljenih ognjišta
Ne puštamo nijednu suzu nad nevinim žrtvama
Neka bebe, od prvog plača, uzalud pitaju za
imena očeva
Nas nije rodila ni majka, ni bog, ni sudbina
Ni nebo ni zemlja, ni sperma ni jajna ćelija,
Mi smo proizvod sasvim drugačijeg spajanja
Kao kad se u knjizi dodirnu prva i poslednja
stranica
Nema tog rečnika koji će nas sprečiti
Da sa slovima postupamo kao deca sa kockicama
Svaka je reč igračka čija se ozbiljnost odavno
prerasla
Tamo gde stižem
Cilj liči na mamac koji zabavlja sitog šarana
Tu se ne ostaje zakačen, raskrvavljenog nepca i
usana
Već se iznova putuje.
I lovi.

Pogubljenje

Izlazimo na pogubljenje,
Na hladni jutarnji vazduh,
Čekali smo ga predugo,
Kako se samo pogubljenje čeka
U raštimanom vremenu i bučnoj tišini.
Sad smo tu,
Na nebu ni kiše ni oblaka
Nema crne ptice nesreću da grakće
Puške su tu, al’ vojnika nema,
Nigde giljotine ni vešala
Nema popa da proklinje,
Dželata da blagosilja
Nema ni publike, nema ni rodbine
Muzike da Šopenom nasmeje.
Vidik prazan bez brda, bez zidova
Nema slobode, nema ni zatvora
Nikog od ljudi ni sa jedne strane
Cevi u prazno gledaju.
Poslednje reči nema, da se kaže
Nema više čekanja, nema bežanja,
Nade ni očaja, straha ni prkosa,
Nema ničega.
Izgleda da nema ni pogubljenja...
Samo smrti u izobilju.
Ima.

Misao

Poslednje misli uvek dođu prve
Inkubator nasred čela i bela odela
Povorka pijanih Cigana, porcija masnog bureka
Ne, to nije porođaj
Kao što nije ni sahrana
I plastično cveće zna da uvene na grobljima
Ćutanje neće izlečiti mucavca
Niti će usamljena žena, stiskom ruke, izvajati Davida
Ne, to nije poruka
Kao što nije ni zabrana
I praznom puškom može da se ubija
Bogato dete, takođe, voli da opljačka prosjaka
Zimi dobro greje čak i ludačka košulja
Ne, to nije pobuna
A svakako ne osveta
To je samo rupa na ravnom putu pogleda
U kojoj se, nakratko, zaglavio točak vremena
Ali nema tu kašnjenja,
A još manje čekanja
To je tužna priča Ajnštajnovih blizanaca
Prva će misao ostariti poslednja

Starost

Sedeli smo, uškopljeni,
Ko volovi na suncu
Nebo bez oblaka
Seda brada obrijana
Ozbiljnost na čelu
Mušica što vreba
Čeljusti u čaši
Užina pojedena
Vizita u podne
Popodnevna dremka
Šetnja po parku
Stabla odsečena
Znoj na hladnom telu
Koža vodozemca
Mesečina bleda
Vilica što zeva
Hrkali smo, mladi,
Ko lavovi kad riču

Psi

Gledam svoja dva psa
Dva pripitomljena vuka
Kako se propinju na zadnje noge
Podižu repove kao borbene zastave
Nalik na mišićave robove, na dva gladijatora,
Izbačenih grudi, krvoločnih pogleda
Ustima punim naoštrenih mačeva
Jedan drugog umiljato bodu
Onda im bacim štap, kao lavu kosku
Oni ga stežu svojim čeličnim vilicama
Otimaju se o drvo što, ko na vatri, pucketa
Pod njihovim zubima, oštrim kao plamen
Otimaju se i vuku, i rastežu, i trgaju
Štap, kao plen, kao kičmu, kao vrat,
I kao da mi rastržu popodnevnu dosadu
Tako im čeljusti, pod njuškama, škripe
Brže-bolje, otimam im štap
I čekam da me proždru
Svojim požudnim pogledima
Umesto toga, u očima im sija odanost
Napregnuta, poput mojih nerava, do pucanja
Nastane tišina ispražnjenog stadiona
Samo se dva jezika čuju kako dahću
Kao dva ljubavnika, posle noćne borbe,
U meni se probudi zaboravljeni Neron
Pa, polako, spuštam palac prema zemlji.
Zatim, štap, ko koplje, ponovo poleti...

Mislilac u parku

Malo, neugledno i bljutavo
Po nebu se, tromo, sunce kreće
Ljudi se razgolitili
Kao da su na Havajskim ostrvima
Lepši se dan blista na njihovim letnjim
majicama
Nego u njihovim polarnim zenicama
Žene se razmeću štiklama, kao da su potkovana
kopita
Dok im deca pod rukom vrište za, tek
pristiglim, sladoledima
Penzioneri na klupi jedu kokice, jakne im vise
na leđima
Iako im iz krvotoka još nije zima izašla
Na samom dnu parka
Sedi mladić, izgužvanog lica i opeglane
košulje
Stisnuta pesnica bradu mu podupire
Pored tek očišćene, tamnoplave, leve mu cipele
Razmazan, raskvašen i razgažen
Presijava se, na sivoj koži asfalta,
Mali, zeleno-beli, ispljuvak
On ga gleda, i pita se, bez odgovora,
Da li mi to, upravo, iz usta pobeže misao?

Zub

Ko zubarskim kleštima,
Jutro u belom mantilu
San iz mene čupa.
Probudim se, sav u znoju,
U ustima rupa...
Dan se, potom, odmotava
Poput pejzaža
Na prozorskom staklu vozova.
Sve dok ne legnem, ne setim se,
Zube da prebrojim…
Tražim krv na jastuku
Prelazim jezikom po vilici
Ko štapom po zatvorskim rešetkama,
Nigde nijedne rupe…
A bol u ustima nikako da prestane…

Zagonetka

Narandžasto kao more i
Pregorela prostirka,
Boja posle sunčanja
Mat u četri poteza
Bljesak
Zima u tuđem gradu,
U tuđim zenicama
Zaleđeni asfalt
Rupa
Hladna reka i
Kokošija koža
Voda me odnosi
Munja
Kiša iz oblaka
Kiša iz tuša
Nebo plavo kao pločice mog kupatila
Tišina
Dok ja spavam, krv raznosi slike
Po nepristupačnim delovima tela
Lica puna očiju vizantijskih fresaka
Gledaju me...

Zimske noći

Kao kad dete, čim promoli glavu iz prodavnice,
Ispusti kesu punu svežih, domaćih jaja
Pa se žumance razlije po sivom stolnjaku ulica
Tako nama svud po čaršafu, u zimskim noćima
Pucaju još nekuvane, strasne letnje zore
Al’ koža nam nije, na šporetu, vreli tiganj,
Premazana uljem navike što prska direktno u oči
I poljupci nam nisu dobro usoljena šnicla
Što će nam, kao pustinju, osušiti gladna usta
Naš zagrljaj nije ogrubela šaka domaćica,
Što mast sa prljavih tanjira struže u hladnoj
vodi
I dodir nam nije drhtava ruka bolesnika, što
pazi da se,
U hladnoj groznici, iz kašike ne prospe vrela
supa
Koža je naša puna još nerođenih modrica-ptica
Kojima ne treba ni udarac ni gnezdo da se
razbiju i polete,
A poljupci naši dva su slonova uva
Užarena paprika što se, tek ubrana, kusa
Zagrljaji su nam dug i oštar nož
Što narandžu seče na dve polovine
A dodiri, čudesna akupunktura, bez ijedne igle
Kaktusi, bez bodlja, skinuti do gole kože
Kao kad dete ostane samo u kući i u strahu
Sve igračke rasturi, svuda po praznoj sobi
Pa ih sa stolice posmatra iznenađen svojom moći
Tako, u zimskoj noći, naša dnevna hladnoća
Uživa u, svud po podu, razbacanoj garderobi

Večera

Crvena zavesa i dobro uvežbana posluga
Bez ijednog kašnjenja, bez ijednog konobara
Umesto njih kepeci na glavama nose predjela
Jedva da se vide od visokih hrastovih stolova
Pripremljeno kao dugo probana predstava
Sve teče u najboljem redu, bez iznenađenja
Na stolu noževi otupeli od nekorišćenja
Postavljeni umesto srebra, kao dekoracija
Stegnuta kragna nadvija se
Nad supu od kravljih jezika
Koja se srče tiho i bez zujanja mušica
Glavno jelo, na suncu pečena kornjača
Bez oklopa, bez kostiju, bez žvakanja
Zatim dezert od plastičnog voća
I ručno mešanog pudinga,
Koji drhti od straha i kad ga niko ne gleda
Kad se sve pojede, dugme se samo otkopčava
I zgužvan se osmeh baca
Zajedno sa crnom salvetom, posred belog stolnjaka
Kad svi odu, ostane samo sveća
Da dugo i besmisleno, za svoj račun gori

Usamljena vatra

Noć
Gorka
Bistra i hladna
Ko tanko skuvana kafa
Niz grlo se sliva
Cigara u ustima,
Vatra u grudima
Upaljena
Srce u petama kuca,
Otkucava
Noć kuca
Bubanj otkucava,
Bliži se bitka
U sanduku nigde oklopa
Bliži se najezda
Koža je poderana uniforma
Puna pukotina, procepa
Noć i
Tišina
Kaplje svuda, kaplje
Sliva se niz glatka leđa
Niz kičmu
Ko žicu basa, zategnutu
Uz kičmu
Odjednom
Zazviždi truba
Ko strela predaleko odapeta
Šum iznad obraza
Uhvaćen u zamku
Miš pod krevetom
Cvili
Noć cvili
Truba cvili
Na jastuku obrijana
Glava vuka zavija
Noć zavija
Truba zavija
Kao šljiva napukla
Koštica između zuba i jezika
Ćuti
Noć ćuti
Ćuti i dirka
Pritisnuta ko prst na čelo
Zamišljeno
Oko
Prozorsko okno
Otvara se i zatvara
Ritmična buka
Zenica se u beskraj širi
Ko rupa, ko crna, ko ruka,
Ko truba u rukama crnaca
Kuca, kaplje, cvili, zavija
Noć
Zaboravljena kompozicija
Gosti se sećanjem u ušima
Bitka je završena
Gotova je najezda
Vatra se ugasila
Ko odsvirana melodija
Ko gutljaj svežeg mleka
Jutro se niz grlo sliva
Belo kao nokti
Na ugalj crnim prstima
Belo kao tačka
Na samom vrhu plamena
Jutro

Buđenje

Dogodi se da u rovovima kreveta
Zaboravimo na čijoj smo strani.
I najmanji zvuk odzvanja ko pucanj
Tišina od nas pravi lake mete
Snovi
To su otisci čizama
Na svežoj zemlji kapaka
Svetlo nas po licu ko hladna voda prska
Sunce se, na prozoru, bezobzirno smeje.
Mačka što nam tiho pod jastukom prede
Sad nam besno kandže o zenice oštri
Buđenja,
To su ožiljci
Na glatkoj koži snova

Hladnoća

Nigde ni kola, ni ljudi, ni ptica
Samo kaputi crni, kao deca gavrana,
Nemo grakću sa plastičnih vešala
Gledam ih, požudno, s druge strane stakla
Kao mornar, bez prebijene pare,
Devojke usred Amsterdama,
Rado bih u njihovoj koži svoje kosti ugrejao
Za uzvrat bih im i ruke i noge ponudio
Kad već svoje nemaju.
Na mladom i belom licu grada
Nema nijedne bore,
Samo tragovi čizama broj 45
I vlažan, topao dah koji se
Razmazan, na staklu, ko karmin posle poljupca,
Polako i sigurno pretvara u led

Dosada

Izlazim, pre vremena,
Neobrijan, neumiven, u nedoba
Na ulicu još neizgužvanu koracima
I dugo, dugo šetam...
Lutke iz izloga gole su i vedre
Burek u pekarama masan je i vreo
Piksle u kafanama prazne su i čiste...
Hodam, a pogled prikovan za zemlju
Kao da traži izgubljen novčanik.
Pitam se šta rade tigrovi na Kalemegdanu?
Kući me dočeka terasa puna saksija.
Oponašam sovu i danju nikad ne lovim,
Samo ćutke sedim i vrebam prozore komšija
Sve dok mi sunce iglama čelo ne izbora...
Onda uđem u kadu, kao u duboko more,
I tonem, tonem, tonem
Tonem sve do podneva
Misleći na sveže meso
Pod oštrim zubima tigrova.

Dim

Beo kao ugalj
Beskrajno željan dima
Kao nijedna vatra
Dovoljno rabljen, nedovoljno potrošen
Topljen kao železo u visokim pećima
Kao vodom natopljena, u leto, ženska marama
Suva se glava na suncu puši
Nepostojanog oblika, uzalud negujem
Policijsku ljubav prema otisku kažiprsta
Razbijen kao staklo izloga posle pljačke
Previše toga u grudima teče bez korita
Često je jedna paklica nedovoljna
Da sve to iz mene ispari

Nešto o ničemu

Ovo nije pesma
Ovo je izjava
Neka vas ne zavara
Rupičasta priroda stihova
Želja što se skorila
Na pomodrelim usnama
Ovo nije pesma
Ovo je izjava
Znam ja dobro da zamara
Kvrgava priroda zareza
Vena na ćelavoj glavi nabrekla
Smeta, prosto smeta
Ko dlaka u supi iz kesica
Ovo nije pesma
Ovo je izjava
Neka je, neka rima šamara
Dal ko radnička šaka
Kad u obraz vaspitno udara
Il ko živa očerupana kokoška
Što bi od pokolja u nebo pobegla
Ni bljesak se ni pljesak
U kožu ne ucrtava
Ovo nije pesma
Ovo je izjava
Nedorasla i nezasita prevara
Ponosom prikrivena sirotinja
Pružena ruka
Umesto primljenog zagrljaja
Neotvoren poklon iz dalekih krajeva
Eto to vam je metafora
Ovo nije pesma
Ovo je izjava
Tišina na ivici rastanka
Poslednji pogled
Kroz masno staklo autobusa
Suza, sramotna ko izdaja
I miris što te stalno prati
Miris praznih svlačionica bez prozora
Zalupljena vrata u mraku
Počasni plotun za kraj
.
Ovo nije pesma
Teško da je izjava

Mucavac

Moje su rečia
po-poa
Pocepani B Bukvara
Glasovi, ko fri-fri-frizerske ma-makaze,a
Let/te oko t-t-t-tuđeg Uhaa
Nisam ja kriva
Što sveta
Nema ni v-volje ni sluhaa
d-d-da od-od-odsluša trenut t-ta
Trenutaka
Između dva da-da-dahaa
Ni sam ne znam šta mi t-t-toa
Ne-nep-neprestano vazduh gu-gutaa
p-Pa ne mora svaki r Razgovora
d Da ujedno bude i t-trkaaa

A voleo bih dddd daberem nekada
Po-t-teče naglo i Čistoa
Ko zahu-zahu- zahuktala rekaa
Da šmrkom slova umijema
P-podignute ob-ob-obrve nnNestrpljenjaa
I jezikom p-p-p poderem tanki v veoa
p-p-p Pristojnog sažaljenjaa
D-da i mmmMoj izraz bBudea
Nežna i p-p-pokorna ženaa
da-da- Da mi se od-dronia
Teško kamenje sa grlaa
D- Da umesto jezika N-Nemama
Ovog ot-ot-Otrovnog crvaa
Da p-posledju reča
b-Bar nekada
p-p-p–pfffa
pPrestigne ona prva

Slobodadadadada

Zašili su nam usta
Tankim koncem slobode
Pantomimom straha
Ćeretamo o sreći
Šake su nam bela,
Nežna i čista svila
Od naših se darova
Ne može pobeći

Al’ nokti su, ipak,
Zakržljale kandže
Naš dodir više peče
Nego što nežnost prija
I to što se grlimo
Ne znači da smo bliski
Laskanje i psovka
Sa iste su trpeze jela

Osmeh nam se raspao
Na podsmeh i vrisku
Iskeženi zubi govore
Što jezik reći ne sme
Da radosti su naše
Izraz utrnulog bola
I da nam želja crna
Brzo kroz misli promine
Ko kad kroz karneval prođu
Užurbana mrtvačka kola

Zato je golotinja jedino
Što nam ostaje od tela
Visoko u nebo dižemo ruke
A pokorno spuštamo čela
Nikad se ne bunimo
A opiremo se mnogo
Dok ćutimo i primamo
Platu kao kaznu za naša dela
Jer gospodaru se nikad
Ne kaže glasno NE!

Da!
O slobodi se najviše govori
Onda kad je nema
Da dada da DA da da
Mašu slobodne ruke
Leti pokorna pesma
Gluvonemog hora

Pretposlednji rat

Rat se završio
A mir nastupio nije
Na obroncima planina
Još spaljene kuće gore
I oblaci se nepoverljivo
Na crnu vatru mršte
Hoće li oluja?

U goste nam dolaze
Još jedino magle
Putevi vode odavde
Da ne bi vodili nikud
U polu šumama ostaše
Polu prazni ljudi
Da bez tuđeg stida
Ližu svoje rane

Poruke ne stižu
Ni stare ni nove
Još nas jedino zevanje
Podseća na san
Dugačak i težak letopis
Nijednom ne spominje more
Nad gradom se nadvilo
Nešto kao dan

Ne znam dal’ će teške
Da padaju kiše
Al’ će zato zemlja,
Valjda, biti laka

Noć muzeja

Otvor’te vrata muzeja
To reči hoće napolje

Što je ovde tako tiho?
Jel to neko skapava?
Odkud miris svežeg leša
Među skupo namirisanim telima
Šta to cvili vezano na povodcu osmeha,
Bojite li se zatvorenog prostora,
Bojite li se otvorenog govora?

Večeras možete, hrabro,
Otpušiti uši i nozdrve,
Kad ste već tako ponosno
Podigli oštre noseve
Iznad visokog rastinja dosade
Samo oči zatvorite.
Pesma što se nekad kitila sa cvetom
Nikad se bez stida
Ne pokazuje pred svetom.

Reči su puštene u hodnike
Da ko zatvorenci šetaju unutar ograde.
Nisu one ni krv ni žuč
Neće vam uprljati
Za svečanost kupljene cipele.
Kratko traje vizita
Ove neobične bolnice
Gde zdravi dočekuju bolesne
Sa lekovitim glasom
I malo otrovne pljuvačke

Pustili ste reči da viču,
Još im je rano da govore
Idalje je tiho njihovo urlanje
Za pijačnu buku kulture
Ne bojte se za vaše uši
Ne trebaju njima pećine.
Njima su jedino potrebne
Vaše svečane uniforme
Da ulicama ne trče gole.
Ostale su im stare navike
Nekad su ih zatvarali u ludnice
Ako nisu pristojne

Danas ih, uz počasti, sahranjuju,
I pre nego što progovore
Al reči ni stare nisu trpele grobnice,
Mlade, kakve su u poeziji,
Jedva da trpe i očeve.
Njima ne trebaju ni prekori ni pohvale.
Potrebne su im tišine,
Od kojih vi uporno bežite,
Da puste svoje mirise
Da hrane svoje glasove
Svež im je vazduh potreban
Da napune svoje bronhije

Zato večeras, slobodno,
Pustite reči napolje
Jer reči su žive,
Iako vi to možda ne znate
Pustite ih na ulice
Nek trče, makar se i umorile,
Makar i pred vašim očima
Pale mrtve i crne
A za nadgrobne spomenike
Nikad kasno nije

The night of the living dead

I

Mrtvačke igrarije
Za hale pune odmazde
Za surovo vreme što prebrzo protiče
Za podignute obrve, za blede obraze
Pokusni kunići pornografske dosade
Usamljeni kašalj kao da ne prestaje
Ni kad se sva svetla na sceni pogase
Zato ne gasi, ako milosti imaš,
Nikad ne gasi te pastelne reflektore
Samo su nam još nozdrve od radosti ostale
Sveopšta prehlada će dotući i najzdravije
Bacaju jednu po jednu cepanicu ponosa
Na kolektivno zapaljenu lomaču
I besno urlaju kuga, kuga, kuga!
Magarac se njakanjem svekolikom kosmosu ruga
A pored njega betonski pastir
U čizmama od eko kože
Sa čitavom pećinom u rukama
Laganim, gotovo slikarskim, pokretom kažiprsta
Obegle mamute zove
Zvoni električnim zvonom i peva
Na vešala, na vešala, na vešala
Sve ideje na vešala
Šala na ve, šala na ve,
Šala na ve izrez
Kako mu samo dobro stoji
Uska crvena majčica
Još bolje nego stari krst
Na sveže depiliranim grudima
Jer slika je pobeda tela
Isto kao što je i reč pobeda dela

II

Kako li se samo zapati,
U eri tehnologije, u sred sveopšteg napretka
Teško iskorenjiv virus
Pretpotopska maštarija
Mastodont nikad izumreti neće
Uprkos svim kopljima i strelama
Puškama, bombama, raketama
Uprkos svim filantropskim refrenima
Samo će promeniti kostim
Jer se neupitno menja scenografija
Bodljikava se žica logora
Posrebrena na vratu blista
I savest nam je čista,
Ko suza, stvarno, čista
Naša se krvi nečujno
Niz gelender večnosti sliva
Naš spermatozoid bezbrižno
U moru proteina pliva
Mi smo prva i poslednja zbilja
Što svako jutro strpljivo čeka
Životinjska vrsta božanskog porekla
Bešumna i bezbrižna vlast
Od svih mogućih žudnji
Ostala nam je još samo jedna strast
Čik pogodi koja?

Kuda, Simoviću, kuda?

Kuda, Simoviću, kuda?
Srce te vara da pođeš
Tamo gde noga neće
Ispijena rodbina ti je još za života
Upalila posmrtne sveće,
Napravljene od gustog znoja
Svojih i tvojih nada
Svi znaju, al niko na pitanje ne odgovara
Na bojnom polju neko mora da strada
Hoćeš li to, opet, biti ti, Simoviću?

Kuda, Simoviću?
Kuda?
Kratkovide oči mladosti jedva da razliku vide
Boja se dresova meša sa bojama pokliča i plača
Magla što te zove, šlag je na vrhu dana
Torta je, tuđim ustima, odavno pojedena,
Za tebe je ostavljena slava prosta i slana
Masni i prljavi prsti, teletina ispod sača
I hladna pivska flaša, stegnuta k’o lepa žena
To te na kafanskom stolu, narodskom tronu, čeka
Hoćeš li je ispiti, Simoviću?

Ili ćeš leći na zemlju
Izrovanu desetinama motika na dnu stopala
Zemlju, od koje ti, od detinjstva
U skokovima beže teške seljačke kosti
Zemlju, iz koje neprimetno niče
Trava tvog najdubljeg straha
Kao što ti, nesigurno raste, poslednja pobertetska dlaka
Hoćeš li otići kući, da se napiješ odmora k’o mleka,
I leći u svoj hladni krevet kao da je sveža raka?
Ne, on trči napred
Raširenih ruku, uzdignutog čela!
Kuda, Simoviću?
Kuda!!!

Uz prigodnu nagradu

Obucite mi skupo odelo
Pa da vidite kako se govori!
Neće mi biti ravni ni najveštiji pogrebnici,
Zaneseni rodoskrvnici smisla,
Slavom ovenčani trgovci.
Naprsnuće i najdeblji bedemi
Ušne školjke
Glas kad mi se beskrajem prolomi.

Šta su pesnici ako nisu
Defloratori tišine?
Uspravno podignuti jezici
Do pucanja nabrekli samoglasnici.
Vi otimate od reči slova
Usnama tvrđim od kljuna
Meljete ih bez milosti.
Vredni nadničari tuge,
Bankari propalih ljubavi.

Koliko ste samo bestidni
Predusretljive sluge strasti,
Ovenčani zatočenici pristojnosti
Zar ćete dopustiti da za vama
Ostanu samo grobovi?
Bogovi su na dvoboj izazvani
Smrti se u lice treba podsmehnuti
A svojim se, cenjenim, khm
Duboko, do blata, pokloniti.